Žodžiai dainai: Djordje Balasevic. Crni labud.

Cim dosla je i prosla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Sto je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!

Porucuje kampari, mirno povlaci dim,
lupka casom o sank.
Okrenula se karta, sad sam nacisto s tim,
ona sad drzi bank.

Sva elegantna, tanka i misticna,
da'l pri hodu i dotice pod.
Sve mi to lici na Pjotra Ilica,
pricu o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.

Upucuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konacno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukcija, s njom nema smekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu cekanja,
cim se spakuje, startuje vec.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.

Trosio sam zivot kao secerni stap,
hej, sladak i lep.
I sarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.

Ti nosis racun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te cekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, podjimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poci,
sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne stedi me ove noci.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proci,
bar nekad.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poci.